Gospodaru, pokloni nam mudrost i udruži nas sa dobrim i čestitim robovima Tvojim!

Uzvišeni Allah kaže: „A onaj kome je data mudrost, doista, mu je dato veliko dobro.“ (El-Bekare, 269)

Poštovane SOHBETDŽIJE, izvucimo pouku i poruku iz dva izuzetno lijepa događaja koja su se desila između halife Harun Er-Rešida i Behlula, kojeg su smatrali dvorskom ludom, a on je bio izuzetno pametan, pronicljiv i mudar.

Behlul je ulazio kod halife Haruna Er-Rešida bez imalo straha i srama, kad god mu se prohtijelo, i govorio je ono što je želio. Zapravo, pretvarao se da je lud (neuračunljiv) kako bi imao izgovor, pa se onda ismijavao i šalio na račun vlasti, a da se nije bojao da će odgovarati za to. Jer, kako će se na odgovornost pozivati lud čovjek. Međutim, Behlulove riječi su bile britke poput sablje i ubjedljive poput jasnog dokaza i neoborive činjenice.

Jedne prilike Harun Er-Rešid rekao je Behlulu: Mnogo sam te poželio, Behlule.” Behlul reče: “Ali, ja tebe nisam.” “Posavjetuj me, Behlule.” Reče Harun. “Zašto da te savjetujem?” Harun Er-Rešid reče: “Tvoje riječi su lijepe i korisne, pa želim da poslušam tvoj savjet.” Behlul reče: “Znaj, vođo pravovjernih, kojem god čovjeku Uzvišeni Allah podari bogatstvo, ljepotu i imetak, pa on troši imetak na Allahovom putu, čuva svoju čednost i neporočnost i pravedno vlada, bit će kod Uzvišenog Allaha upisan kao istinski dobročinitelj i odabranik.” Harun Er-Rešid reče: “Kako si to lijepo rekao, Behlule! A kakav je tvoj stav prema nagradama i poklonima?” Behlul reče: “Nagrade vraćam onima koji su mi ih dali i nemam potrebe za njima.” Harun Er-Rešid reče: “A imaš li možda neki dug, pa da ti pomognem da ga vratiš?” Behlul reče: “Učenjaci Kufe su jednoglasni u stavu da nije dozvoljeno dug vraćati dugom.” Harun Er-Rešid reče: “Ali, Behlule, ja želim da ti dadnem nešto sa čime ćeš se pomoći i što će ti olakšati život.” “ Vođo pravovjernih, i ja i ti smo Allahovi robovi. Nemoguće je da se Uzvišeni Allah tebe sjeti, a da mene zaboravi.” Nakon toga, halifa Harun Er-Rešid je oborio glavu i otišao. A Behlul je, u stihu, kazao: “U Allaha se pouzdajem i ni u koga nade ne polažem osim u Njega. Jer, opskrba ne dolazi od ljudi, već od Uzvišenog Allaha, jedinog opskrbitelja.” Jedne druge prilike Harun Er-Rešid upitao je Behlula : “Imaš li kakvu potrebu?” Behlul je odgovorio: ”Da, imam tri potrebe, ako mi ih ispuniš biću ti vječno zahvalan.” ”A koje su to potrebe”, upitao je Harun er-Rešid? Behlul je rekao: ”Želim da mi produžiš život?” Harun er-Rešid odgovorio je: ”Ja to ne mogu.” ”Želim da me zaštitiš od Meleka smrti”, rekao je Behlul? ”Ne mogu ni to”, odgovorio je Harun Er-Rešid. ”Želim da me uvedeš u Džennet”, rekao je Behlul. ”Ne mogu ni to”, odgovorio je Harun Er-Rešid. Tada mu je Behlul rekao: ”Onda znaj, Harune, da si ti rob, a ne vladar, i ja nemam nikakvih potreba kod tebe.”